„Наслони моје време на своје, тако ће вечност дуже трајати“, Мика Антић

За Економско-трговинску школу, месец новембар има посебну важност. Тада она слави свој највећи празник, свој Дан.

Тим за обележавање овог посебног датума, чији су овогодишњи чланови били: Мирослава Иванковић, Снежана Даниловић Милутиновић, Мирјана Мијатовић, Горан Динић и Славољуб Симић, осмислили су пар активности, међу којима се, по својој оригиналности, али и важности, посебно издвојила једна – разговор са пензионисаним директорима и професорима наше школе.

У души нашег народа је да памти корене и негује традицију. Све оно што је било пре нас, важно је, јер нас је формирало и усмерило ка заједничкој будућности. Сваки професор који је био део нашег колектива, дао је школи и генерацијама ученика непроцењиво искуство. Иако их се, готово свакодневно, у разним ситуацијама сетимо, споменемо, зажелимо, Дан школе је тренутак да застанемо и отворимо књигу сећања на њене почетне стране. И прочитамо је, поново, испочетка.

Да прочитамо заједно оно што је већ записано, евоцирамо успомене, али и да чујемо оно што до сада нисмо чули, помогли су нам: Вера Пајић, бивша директорка Економске школе и професор економске групе предмета, Симка Ђурић Јеличић, професорка економке гупе предмета, Јелица Ивановић, професорка филозофије, Драган Митровић, бивши директор Економске школе и професор српског језика и књижевности, Мирослав Ивановић, професор физике и хемије и Предраг Петровић, професор историје.

Видно расположени, поделили су са нама досадашња искуства из пензионерских дана, али и она из свог радног века који их, све заједно, везује за нашу школу. Бивши директори, Вера Пајић и Драган Митровић, говорили су о томе како се школа, у тешким условима, развијала и успела да постане једна од водећих школа у земљи, док су се предметни професори осврнули на оно што им највише недостаје из периода када су радили.

„Да будем искрена, највише ми недостаје ова граја кад почне одмор. Испада да је то споредна ствар, али за мене, као педагога, то није споредна ствар. Она је одраз младости, и одраз живота“, рекла је Јелица Ивановић.

Симка Ђурић Јеличић се осврнула на стазе којима је „ова средовечна дама“ корачала, истакавши да је имала „светле и тамне тренутке, успоне и падове, али је за својих 66 година успевала да се подигне из пепела и поносито иде напред“ и тиме потврдила речи Драгана Митровића да је „школа један организам – има добре и лоше периоде, успоне и падове, како то у животу обично и бива.“

Мирослав Ивановић је своју љубав према школи „у којој је провео читав радни век“ исказао речима да је „Економска школа други дом, а колектив друга породица“, истакавши, као њену посебну вредност, дух јединства који се, кроз генерације, негује.

Осврнувши се на занимљиву анегдоту, по којој га ученици најрадије памте, Предраг Петровић је пожелео школи „напредак, процват, више ђака“. Лепе жеље упућене школи и њеном колективу изнели су сви саговорници, што се види и у речима Вере Пајић, која је искрено пожелела да Економска школа „буде увек прва у свему“.

Не треба бити кратког памћења. Оно што је било, не сме се заборавити, јер су сви људи који су кроз школу прошли, свако на свој начин, допринели да се она одржи, развије и буде оно што је данас. У учионицама, ходницима, зборници, а пре свега у сећањима ученика, они су стубови нечег непролазног, вредног и значајног, чији се дух осећа чак и сада, када они своје дане испуњавају неким другим активностима. Сви ми, колеге које још увек „носе дневник“ и ученици којима су они предавали, велики део свог искуства и знања дугујемо управо њима, јер су они наши учитељи. Умели су да носе своје звање онако како се оно једино и треба носити, што су и потврдили, директно или индиректно, пред камером или у неформалном разговору када се она искључила, речима: „Да се поново родим, опет бих  био/била просветни радник!“

Зато, поводом Дана школе, ове странице посвећујемо њима. Надамо се неким новим разговорима са већ поменутим, али и другим пензионисаним радницима, чији су трагови, како то обично бива, неизбрисиви.

На крају бих парафразирала стихове Мике Антића и обратила им се речима да ћемо наше време наслонити на њихово, јер је јединствено духом и жељом да нам вечност, испуњена заједничким успомена у заједничкој школи, дуже траје.

Снежана Даниловић Милутиновић,

професор српског језика и књижевности

У нашој школи су у среду, 17.11. 20021., ученици образовног профила туристичко-хотелијерски техничар I, III и IV разреда учествовали у радионицама које су припремиле Мина и Тамара, гошће из јеврејске организације „Хавер“ из Београда. Прва радионица је приближила ученицима појам Холокауста и антијеврејских закона, а друга је била о предрасудама и дискриминацији. 

Холокауст је назив за прогон и геноцид над Јеврејима током Другог светског рата. Пре холокауста је на територији данашње Србије живело 33579 Јевреја од којих је убијено 27024. У Београду су затварани у логоре  Сајмиште и Бањица, а из њих су одлазили у смрт у гасним камионима, такозваним „душегупкама“. Тадашњи немачки командант Београда је, први у Европи, послао депешу у Берлин са реченицом „Serbien ist judenfrei“ што је значило да у Србији више нема Јевреја. Дужни смо да учећи о овоме не заборавимо жртве и да едукацијом о стереотипима, предрасудама, дискриминацији и антисемитизму не дозволимо да се икада више оваква историја понови!

Иако су радионице имале тешке и захтевне теме, ученици су уживали у раду и много научили. Радујемо се поновном доласку организације „Хавер„

Маја Јочић – Наставница немачког језика

11. новембра 1918. године, након чеворогодишњег страдања, потписано је примирје у Првом светском рату.

До тада највећи рат у историји завршен је „пружањем руке“ и болним сећањем на многобројне жртве овог крвавог чина.

Обележен је почетак мира…

Дан примирја се обележава као државни празник и у нашој земљи. Све ужурбаније, наводи нас да застанемо и сетимо се оних који су своје животе дали за боље сутра својих потомака. Оних, који су у рату страдали да би сачували мир, али и записали вечне странице о животу, које свако од нас треба прочитати. Зато је овај празник много више од сећања на жртве. Ово је празник мира, обнове, новог почетка. Феникс у пуном сјају.

И зато смо заједно, на иницијативу Ученичког парламента школе, обележили унапред овај датум изложбом ученичких радова, коју смо симболично назвали Дан примирја – почетак мира. Наталијина рамонда, руке помирења, голубица са маслиновом гранчицом у кљуну и други препознатљиви мотиви о рату и миру, маштовито укомпоновани у ликовним и литерарним радовима ученика, позивали су посетиоце да застану и одају почаст онима у чије име говоримо и чије животе, рано прекинуте, живимо.

Програм је отпочео родољубивом песмом „Ово је Србија“, коју су извели ученици Елена Делчев и Петар Вукадиновић, чланови школског оркестра, за чији рад је задужен професор Јовица Јевтић. Након уводне речи професорке Мирославе Иванковић, посетиоци су могли да уживају у филму о миру, који су припремили ученици Вељко Јованић и Константин Стефановић у сарадњи са професоркама Снежаном Даниловић и Мирославом Иванковић. Професор историје Ненад Секулић присутнима је прочитао реферат о рату, страдању, лепоти и цени мира, док је пригодни програм затворен, а изложба свечано отворена песмом „Тамо далеко“ коју је, заједно са члановима оркестра, са срцем пуним родољубља, али и љубави ка читавом човечанству, певао присутни аудиторијум.

На крају смо се још једном присетили да смо рођени да живимо заједно. Поштујемо се и волимо. Славимо живот и не заборавимо цену и вредност живота.

У знак сећања на жртве, обећавали смо да ће и наше генерације пригрлити мир и пружати љубав тамо где је мржња учаурена.

Молимо се за мир и живот без ратова!

“Цветови као од вина

Певају песме давнина.

Одјекује као некада

Крај Дрине са цветних ливада…“ (Ово је Србија)

Координатор Тима за сарадњу са Ученичким парламентом,

Снежана Даниловић Милутиновић

„Дан примирја – почетак мира“, текст професора Нанада Секулића

            Време доноси и добро и зло, нажалост, свако зло које се десило у историји много се дуже памти и упечатљивије је него добро које се десило.

            Оружани сукоб – рат је свако највеће зло које се небројено пута десило људском роду. Човек, као „homo sapiens“, како сам за себе тврди, ни до ових дана ХХI века није успео да до својих интереса дође у складу са разумом, већ је посезао за ратном опцијом, а ратови су, како се ближимо нашим данима, нажалост, били све крвавији и катастрофалнији.
            Велики рат (1914 – 1918) који се десио највећем делу човечанства до тада, није била довољна опомена људском роду, па, пошто се у ХХ веку десио још већи рат (1939 – 1945), „Велики рат“је преименован у „Први светски рат“ и на другом је месту по учињеном и доживљеном злу.  Било би јако пожељно да Велики рат заувек остане на другом месту у историји зла и ратовања.
            У сваком досадашњем рату, малом и великом, било је победника и поражених. Много је случајева у прошлости да су порази претварани у победе, и то карактерише многe народе. Оно што је неоспориво, после већине ратова склопљен је мир. Од оног тренутка када се склопи мир између победника и поражених, тече време јубилеја за победнике, али исто тако нежељеног подсећања за поражене. Хвалисање победника и незадовољство поражених сила, нажалост, доносе нове сукобе, раздоре, исправљање историјских неправди за поражене, наравно, кроз ратну опцију, јер за великим столом ретко се шта у историји решило.

            Испоставило се, после четири године ратовања, да је  „Велики рат“ до тада био највећи оружани сукоб у дотадашњој историји. Седамдесет милиона људи борило се под оружјем. Сукобила су се два војно-политичка савеза: Антанта и Централне силе.
Антанта (Русија, Енглеска, Француска) желела је да сачува своје водеће позиције у тадашњем свету, а Немачка, Аустроугарска и Италија (Централне силе) желеле су нову поделу света милом или силом. То би био и основни узрок (сукоб интереса између тадашњих европских сила) зашто је и дошло до Великог рата.
            Да би рат почео, увек се нађе неки повод. Повод за Велики рат, нажалост, доводи се у тесну везу са Србијом и српским народом, а могао је да буде сваки други догађај, јер су услови за рат већ били сазрели по мишљењу челника оба војно-политичка савеза.

            Атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. искоришћен је као повод за почетак рата. За убиство аустроугарског престолонаследника окривљена је Краљевина Србија, па је Аустроугарска, тачно после месец дана, 28. јула 1914,  (после ултиматума упућеног Србији), објавила рат Србији. Тако је почео рат за који се веровало да ће се завршити већ крајем 1914. или почетком 1915.
Међутим, овај рат се претворио у тежак рововски рат, показало се, са огромним последицама, пре свега људским губицима, који се мере по 10-15 милиона погинулих и на десетине милиона рањених.

            Србија је своје људске и материјалне потенцијале ставила на страну Атанте, јер  јој је рат наметнут од стране Централних сила.
Српски народ и његова војска бранили су своју државу и сјајне победе су извођене 1914. год. на Балканском ратишту (Церска и Колубарска битка).  Крајем 1915. и почетком 1916. почела је голгота српског народа и војске, који је делом кренуо преко Црне Горе и Албаније за Грчку, а ништа мању голготу није доживео већи део становништва који је остао на својм огњиштима под окупацијом (Немаца, Угара,Бугара,…).

            После уласка САД у рат 1917. године, већ је било јасно да ће превага у рату бити на страни Атантате, без обзира што су Централне силе, вештом политиком изазивања револуције у Русијим и склапањем Брест-литовског мира са Русијом, затвориле Источни фронт.

            Србија, и ондашња и садашња, има разлога да се са поносом сећа свог учешћа у Великом рату, ако се може рећи да је била на правој страни, и зато је награђена да буде „пијемонт“ окупљања јужнословенских народа. Убрзо после званичног завршетка Великог рата створена је Краљевина СХС (1. децембра 1918. године) у коју је Краљевина Србија уложила своју државност и ореол победника у Великом рату.

            Сваки четврти Србин изгубио је живот у Великом рату; с обзиром на бројно стање српског народа, губици српског народа били су већи од губитка осталих народа, учесника у Великом рату (око 2 милиона војника и цивила).

            Велики рат се завршио. Немачка је потписала капитулацију 10. новембра 1918. године признавши војни пораз у Компијенској шуми, недалеко од Париза.

            После рата границе су промењене у Европи и свету. Четири царства су нестала са географске карте и отишла у историју (Немачко, Аустроугарско, Турско и Руско царство).

            Нека овај јубилеј – подсећање на ратне страхоте Великог рата помири жртве обеју зараћених страна, јер су животе изгубили борећи се за остварење идеологија усијаних глава, а ваљда их је било и до данашњег дана.

            Ако помирења не буде међу жртвама Великог и свих других ратова, неће бити мира ни у нама живима и обрнуто.

            И зато слава свим погинулим у Великом рату.                                                                                    

Професор историје

Ненад Секулић

Школска библиотека Економско-трговинске школе од данас је богатија за стручну литературу, донацију Економског факултета из Београда.

Уџбеници старијих издања се могу искористити као литература за писање семинарских радова, пројеката и рад секција из области економије и трговине, док ће нови и актуелни уџбеници послужити, поред поменутог, и као значајно наставно средство и додатна литература за савладавање школског садржаја.

Донација је једна у низу активности које показују успешну и дугогодишњу сарадњу између ових установа.

21. јуна 2021. у просторијама Економско-трговинске школе приређена је свечана додела сведочанстава и диплома матурантима школе.

Ученик генерације – Катарина Ђорђевић

Титулу најбољег ученика генерације ове године је и понела Катарина Ђорђевић, ученица одељења 4/1, одељенски старешина Сузана Милошевић.

У присуству великог броја родитеља који су желели да подрже своју децу у тако важном и свечаном тренутку, наши ученици су са осмесима на лицу и псоебним поносом примили дипломе које сведоче о њиховом вишегодишњем труду и залагању.

Носиоци Вукове дипломе одељења 4/4 су ученици: Петар Ракић, Јована Пејчиновић и Лука Благојевић.

Школа је слатким изненађењем наградила најуспешнију одељењску заједницу 4/4. Заслуге за декорацију и справљање торте припадају ученицима профила посластичарство и њиховој професорки Снежани Симић.

И ове године, 1. и 2. марта 2021. смо читали  гласно, дајући  тако  свој допринос акцији, коју већ четврти пут за редом, организује Друштво школских библиотекара Србије. Заједнички циљ нам је да промовишемо  и ширимо причу о значају  књиге и школске библиотеке.

Усред пандемије, уз примену  мера превенције и заштите,  нашој школи обележили смо Национални дан књиге и Дан Народне библиотеке Србије – 28. фебруар. Због мера превенције и неопходне дистанце, радионице су овога пута реализоване у школској свечаној сали, са групама од по 15 ученика,  а не, као раније,  у библиотеци.

Ученици одељења 4/4 су  у понедељак 1. марта 2021. уз свесрдну помоћ и подршку наставнице српског језика и књижевности Марије Николић,  час српског језика и књижевности посветили  читању дела Иве Андрића.  Читали смо и потом  повезивали   мотив тамнице у делима Иве Андрића са појавама у  савременом животу.

У уторак, 2. марта 2021. ученици одељења 2/2 су, уз ангажовање одељењског старешине Сузане Аранђеловић и наставнице српског језика и књижевности Валентине Богдановић  наглас читали антологијску песму Лазе Костића:  Santa Maria della Salute. Атмосфера је била фантастична…чак смо, на иницијативу ученика и слушали како ове стихове говори њихова наставница Валентина и глумац Петар Краљ. У другом делу активности дебатовали смо на тему: лепота уметничког дела –  Да ли лепота уметничког дела може  икога оставити равнодушним?

Радионице осмислиле и помогле у реализацији:

Светлана Томић и Мирјана Мијатовић

школске библиотекарке

У Параћину, 1. и  2. марта 2021. године

Шта је аутизам?

Аутизам је неуроразвојни поремећај  који  се највише одражава на пољу комуникације и социјалне интеракције. Јавља се у раном детињству и траје до краја живота. Чешће се јавља код особа мушког пола. Особе са аутизмом имају проблем у учењу, почев од раног усвајања основних навика, па до стицања  апстрактних знања и социјалних вештина. Сметње су највише изражене у домену комуникације, у разумевању и прихватању правила и захтева које социјалне ситуације постављају и усклађивању сопственог понашања тим ситуацијама. Најновија истраживања показују да чак један посто људи у свету има поремећај из аутистичног спектра.

Најчешће, (нажалост, тако је и у Србији ) највећи број деце са аутизмом проводе живот изолована од дргруштва и у потпуној  зависности од чланова породице.

Образовање особа са аутизмом

Сва деца са аутизмом могу да уче. Родитељи су први природни учитељи свом детету. Учење самопомоћи и стицање основних навика је од велике важности за развој детета са аутизмом. Кроз ово учење може му се помоћи да постане самосталније и тиме се може учинити лакшим живот и њему и целој породици. Програм едукације мора да буде индивидуално прилагођен како би дете оптимално развијало своје комуникативне, социјалне, сазнајне и друге вештине.

УПОЗНАЈТЕ НЕМАЊУ РИСТИЋА ученика првог разреда наше школе. Немања је наш будући посластичар.

НЕМАЊА РИСТИЋ – ученик 1. разреда  ЕТШ у Параћину  – посластичар – једна  људска  и професионална прича

Немања  Ристић је ЕТШ уписао школске 2020/21. Морам признати да су запослени у школи били веома забринути како и шта ћемо радити… Страх од непознатог је био доминантан… јављао се и отпор…код појединих буран и гласан…

Први корак у решавању ситуације је био да организујемо састанак чланова одељењског већа, директора и стручних сарадника са мајком. Виолета је на састанк дошла припремљена – одговарала је на сва питања… На све је оставила утисак особе која је јако сигурна, истрајна, која о аутизму много зна. Изразила је спремност да нас едукује о свим питањима која су важна да би се адекватно припремили и ушли у образовно-васпитни процес.

Дошао је и први септембар.  Сви у одељењу 1/4 – и ученици и родитељи и наставници и Немања и мама Виолета (која свакодневно проводи време у школи са својим дететом ) су се суочили са новинама. Први пут у животу смо у блиском окружењу се срели са аутистичном особом.  О аутизму смо  до тада имали неке информације  са  телевизије или неког  филма…

Ти први дани су били тешки за све… Али нисмо одустајали…најупорнија је била (и остала мама Виолета). Па и сам Немања. Не смемо заборавити ни одељењског старешину Марију Ђорђевић и све наставнике који предају одељењу 1/4., као и ученике и родитеље…

Трајало је то стање неизвесности око два месеца – неки су почели и да губе наду да било шта може да се учини…

Али… време, посвећеност, заједништво,  професионализам  и човекољубље су тада почели да дају резултате: за почетак,  када  је нестало страха и стрепње и међу ученицима и међу запосленима (када смо срушили баријере) …и када је и сам Немања прихватио и сродио се са новом  школском средином, рад и атмосфера у одељењу су постали бољи.

Како ће Немања даље напредовати зависи од свих нас заједно… О томе ћемо  неком следећом приликом.

Сада нам је била жеља да, поводом 2. априла – светског дана аутизма објавимо причу о нашем Немањи.

Ово је само почетак приче о Немањи… У наставку можете видети видео који приказује како је Немања кући, уз минималну асистенцију мајке и брата сам припремио своју прву посластицу: колач падобранци.

Верујемо да ће свака следећа  прича говорити о његовом даљем напредовању , о уживању и срећи док ради и борави у школи са својим вршњацима.                            (Светлана Томић – стручни сарадник педагог)

Неколико размишљања особа са аутизмом: 

…“Ми нисмо бирали аутизам. Нисмо бирали ни да будемо одбачени и несхваћени.“…

…“Супер је што нисмо сви исти…било би досадно…“

…“Наша изолација траје много дуже од короне.“…

…“Не треба сваки дан да идемо са сузама у сан…“

Још једна прича о аутизму која вас неће оставити равнодушним је на линку овде.

Аутори поста:

Марија Ђорђевић – одељењски старешина

Виолета Ристић – Немањина мама

Светлана Томић – стручни сарадник педагог

Поводом обележавања Међународног дана жена, Ученички парламент успешно је реализовао изложбу одељењских плаката под називом Жене које су промениле све(т). Ученици су насумичним извлачењем одабрали знамениту жену чијим су се ликом и делом бавили на часовима одељењског старешине

Поводом 24. фебруара 2021. године и обележавања Међународног дана  борбе против вршњачког насиља,  под називом „Дан розих мајица“, у оквиру превентивних активности  Ученички парламент је у сарадњи са Тимом за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања спровео прву од низа предвиђених активности за ту недељу. Да би указао  на значај толеранције, емпатије, ненасилног решавања конфликата, ненасилне  и конструктивне комуникације, Ученички парламент израдио је неколико паноа.

Осим ових, Парламент се позабавио  питањем коме се обратити у случају када до насиља ипак дође тј. обрађена  су питања унутрашње и спољашње заштитне мреже.

Изложба ових паноа налази се у холу школе на видном месту те ће сви ученици наше школе бити у прилици да се боље упознају и стекну неопходно знање о превентивним мерама  и изградњи њихове емоционалне стабилности.

Од осталих  активности  предвиђена је и реализована прва активност у виду упознавања наставника са  Правилником о протоколу поступања као одговор на насиље, злостављање и занемаривање.

Школски психолог и координатор Тима за заштиту ученика од насиља, злостављања, занемаривања и дискриминације је са одељењским старешинама координирала рад са  ученицима nа још две радионице. Прва радионица се односила на заштиту од дигитлног насиља, које је нажалост све чешће, а друга на јачање самопоуздања и развијању позитивних страна личности. Циљ ових активности био је да ученици препознају насиље, разумеју и прихвате личну одговорност  за успешну превенцију насиља и развију културу ненасиља у школи, породици и на улици.

Стручни сарадник психолог, Сузана Аранђеловић