11. новембра 1918. године, након чеворогодишњег страдања, потписано је примирје у Првом светском рату.
До тада највећи рат у историји завршен је „пружањем руке“ и болним сећањем на многобројне жртве овог крвавог чина.
Обележен је почетак мира…
Дан примирја се обележава као државни празник и у нашој земљи. Све ужурбаније, наводи нас да застанемо и сетимо се оних који су своје животе дали за боље сутра својих потомака. Оних, који су у рату страдали да би сачували мир, али и записали вечне странице о животу, које свако од нас треба прочитати. Зато је овај празник много више од сећања на жртве. Ово је празник мира, обнове, новог почетка. Феникс у пуном сјају.
И зато смо заједно, на иницијативу Ученичког парламента школе, обележили унапред овај датум изложбом ученичких радова, коју смо симболично назвали Дан примирја – почетак мира. Наталијина рамонда, руке помирења, голубица са маслиновом гранчицом у кљуну и други препознатљиви мотиви о рату и миру, маштовито укомпоновани у ликовним и литерарним радовима ученика, позивали су посетиоце да застану и одају почаст онима у чије име говоримо и чије животе, рано прекинуте, живимо.
Програм је отпочео родољубивом песмом „Ово је Србија“, коју су извели ученици Елена Делчев и Петар Вукадиновић, чланови школског оркестра, за чији рад је задужен професор Јовица Јевтић. Након уводне речи професорке Мирославе Иванковић, посетиоци су могли да уживају у филму о миру, који су припремили ученици Вељко Јованић и Константин Стефановић у сарадњи са професоркама Снежаном Даниловић и Мирославом Иванковић. Професор историје Ненад Секулић присутнима је прочитао реферат о рату, страдању, лепоти и цени мира, док је пригодни програм затворен, а изложба свечано отворена песмом „Тамо далеко“ коју је, заједно са члановима оркестра, са срцем пуним родољубља, али и љубави ка читавом човечанству, певао присутни аудиторијум.
На крају смо се још једном присетили да смо рођени да живимо заједно. Поштујемо се и волимо. Славимо живот и не заборавимо цену и вредност живота.
У знак сећања на жртве, обећавали смо да ће и наше генерације пригрлити мир и пружати љубав тамо где је мржња учаурена.
Молимо се за мир и живот без ратова!
“Цветови као од вина
Певају песме давнина.
Одјекује као некада
Крај Дрине са цветних ливада…“ (Ово је Србија)
Координатор Тима за сарадњу са Ученичким парламентом,
Снежана Даниловић Милутиновић
„Дан примирја – почетак мира“, текст професора Нанада Секулића
Време доноси и добро и зло, нажалост, свако зло које се десило у историји много се дуже памти и упечатљивије је него добро које се десило.
Оружани сукоб – рат је свако највеће зло које се небројено пута десило људском роду. Човек, као „homo sapiens“, како сам за себе тврди, ни до ових дана ХХI века није успео да до својих интереса дође у складу са разумом, већ је посезао за ратном опцијом, а ратови су, како се ближимо нашим данима, нажалост, били све крвавији и катастрофалнији.
Велики рат (1914 – 1918) који се десио највећем делу човечанства до тада, није била довољна опомена људском роду, па, пошто се у ХХ веку десио још већи рат (1939 – 1945), „Велики рат“је преименован у „Први светски рат“ и на другом је месту по учињеном и доживљеном злу. Било би јако пожељно да Велики рат заувек остане на другом месту у историји зла и ратовања.
У сваком досадашњем рату, малом и великом, било је победника и поражених. Много је случајева у прошлости да су порази претварани у победе, и то карактерише многe народе. Оно што је неоспориво, после већине ратова склопљен је мир. Од оног тренутка када се склопи мир између победника и поражених, тече време јубилеја за победнике, али исто тако нежељеног подсећања за поражене. Хвалисање победника и незадовољство поражених сила, нажалост, доносе нове сукобе, раздоре, исправљање историјских неправди за поражене, наравно, кроз ратну опцију, јер за великим столом ретко се шта у историји решило.Испоставило се, после четири године ратовања, да је „Велики рат“ до тада био највећи оружани сукоб у дотадашњој историји. Седамдесет милиона људи борило се под оружјем. Сукобила су се два војно-политичка савеза: Антанта и Централне силе.
Антанта (Русија, Енглеска, Француска) желела је да сачува своје водеће позиције у тадашњем свету, а Немачка, Аустроугарска и Италија (Централне силе) желеле су нову поделу света милом или силом. То би био и основни узрок (сукоб интереса између тадашњих европских сила) зашто је и дошло до Великог рата.
Да би рат почео, увек се нађе неки повод. Повод за Велики рат, нажалост, доводи се у тесну везу са Србијом и српским народом, а могао је да буде сваки други догађај, јер су услови за рат већ били сазрели по мишљењу челника оба војно-политичка савеза.Атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. искоришћен је као повод за почетак рата. За убиство аустроугарског престолонаследника окривљена је Краљевина Србија, па је Аустроугарска, тачно после месец дана, 28. јула 1914, (после ултиматума упућеног Србији), објавила рат Србији. Тако је почео рат за који се веровало да ће се завршити већ крајем 1914. или почетком 1915.
Међутим, овај рат се претворио у тежак рововски рат, показало се, са огромним последицама, пре свега људским губицима, који се мере по 10-15 милиона погинулих и на десетине милиона рањених.Србија је своје људске и материјалне потенцијале ставила на страну Атанте, јер јој је рат наметнут од стране Централних сила.
Српски народ и његова војска бранили су своју државу и сјајне победе су извођене 1914. год. на Балканском ратишту (Церска и Колубарска битка). Крајем 1915. и почетком 1916. почела је голгота српског народа и војске, који је делом кренуо преко Црне Горе и Албаније за Грчку, а ништа мању голготу није доживео већи део становништва који је остао на својм огњиштима под окупацијом (Немаца, Угара,Бугара,…).После уласка САД у рат 1917. године, већ је било јасно да ће превага у рату бити на страни Атантате, без обзира што су Централне силе, вештом политиком изазивања револуције у Русијим и склапањем Брест-литовског мира са Русијом, затвориле Источни фронт.
Србија, и ондашња и садашња, има разлога да се са поносом сећа свог учешћа у Великом рату, ако се може рећи да је била на правој страни, и зато је награђена да буде „пијемонт“ окупљања јужнословенских народа. Убрзо после званичног завршетка Великог рата створена је Краљевина СХС (1. децембра 1918. године) у коју је Краљевина Србија уложила своју државност и ореол победника у Великом рату.
Сваки четврти Србин изгубио је живот у Великом рату; с обзиром на бројно стање српског народа, губици српског народа били су већи од губитка осталих народа, учесника у Великом рату (око 2 милиона војника и цивила).
Велики рат се завршио. Немачка је потписала капитулацију 10. новембра 1918. године признавши војни пораз у Компијенској шуми, недалеко од Париза.
После рата границе су промењене у Европи и свету. Четири царства су нестала са географске карте и отишла у историју (Немачко, Аустроугарско, Турско и Руско царство).
Нека овај јубилеј – подсећање на ратне страхоте Великог рата помири жртве обеју зараћених страна, јер су животе изгубили борећи се за остварење идеологија усијаних глава, а ваљда их је било и до данашњег дана.
Ако помирења не буде међу жртвама Великог и свих других ратова, неће бити мира ни у нама живима и обрнуто.
И зато слава свим погинулим у Великом рату.
Професор историје
Ненад Секулић
