„Наслони моје време на своје, тако ће вечност дуже трајати“, Мика Антић
За Економско-трговинску школу, месец новембар има посебну важност. Тада она слави свој највећи празник, свој Дан.
Тим за обележавање овог посебног датума, чији су овогодишњи чланови били: Мирослава Иванковић, Снежана Даниловић Милутиновић, Мирјана Мијатовић, Горан Динић и Славољуб Симић, осмислили су пар активности, међу којима се, по својој оригиналности, али и важности, посебно издвојила једна – разговор са пензионисаним директорима и професорима наше школе.
У души нашег народа је да памти корене и негује традицију. Све оно што је било пре нас, важно је, јер нас је формирало и усмерило ка заједничкој будућности. Сваки професор који је био део нашег колектива, дао је школи и генерацијама ученика непроцењиво искуство. Иако их се, готово свакодневно, у разним ситуацијама сетимо, споменемо, зажелимо, Дан школе је тренутак да застанемо и отворимо књигу сећања на њене почетне стране. И прочитамо је, поново, испочетка.
Да прочитамо заједно оно што је већ записано, евоцирамо успомене, али и да чујемо оно што до сада нисмо чули, помогли су нам: Вера Пајић, бивша директорка Економске школе и професор економске групе предмета, Симка Ђурић Јеличић, професорка економке гупе предмета, Јелица Ивановић, професорка филозофије, Драган Митровић, бивши директор Економске школе и професор српског језика и књижевности, Мирослав Ивановић, професор физике и хемије и Предраг Петровић, професор историје.
Видно расположени, поделили су са нама досадашња искуства из пензионерских дана, али и она из свог радног века који их, све заједно, везује за нашу школу. Бивши директори, Вера Пајић и Драган Митровић, говорили су о томе како се школа, у тешким условима, развијала и успела да постане једна од водећих школа у земљи, док су се предметни професори осврнули на оно што им највише недостаје из периода када су радили.
„Да будем искрена, највише ми недостаје ова граја кад почне одмор. Испада да је то споредна ствар, али за мене, као педагога, то није споредна ствар. Она је одраз младости, и одраз живота“, рекла је Јелица Ивановић.
Симка Ђурић Јеличић се осврнула на стазе којима је „ова средовечна дама“ корачала, истакавши да је имала „светле и тамне тренутке, успоне и падове, али је за својих 66 година успевала да се подигне из пепела и поносито иде напред“ и тиме потврдила речи Драгана Митровића да је „школа један организам – има добре и лоше периоде, успоне и падове, како то у животу обично и бива.“
Мирослав Ивановић је своју љубав према школи „у којој је провео читав радни век“ исказао речима да је „Економска школа други дом, а колектив друга породица“, истакавши, као њену посебну вредност, дух јединства који се, кроз генерације, негује.
Осврнувши се на занимљиву анегдоту, по којој га ученици најрадије памте, Предраг Петровић је пожелео школи „напредак, процват, више ђака“. Лепе жеље упућене школи и њеном колективу изнели су сви саговорници, што се види и у речима Вере Пајић, која је искрено пожелела да Економска школа „буде увек прва у свему“.
Не треба бити кратког памћења. Оно што је било, не сме се заборавити, јер су сви људи који су кроз школу прошли, свако на свој начин, допринели да се она одржи, развије и буде оно што је данас. У учионицама, ходницима, зборници, а пре свега у сећањима ученика, они су стубови нечег непролазног, вредног и значајног, чији се дух осећа чак и сада, када они своје дане испуњавају неким другим активностима. Сви ми, колеге које још увек „носе дневник“ и ученици којима су они предавали, велики део свог искуства и знања дугујемо управо њима, јер су они наши учитељи. Умели су да носе своје звање онако како се оно једино и треба носити, што су и потврдили, директно или индиректно, пред камером или у неформалном разговору када се она искључила, речима: „Да се поново родим, опет бих био/била просветни радник!“
Зато, поводом Дана школе, ове странице посвећујемо њима. Надамо се неким новим разговорима са већ поменутим, али и другим пензионисаним радницима, чији су трагови, како то обично бива, неизбрисиви.
На крају бих парафразирала стихове Мике Антића и обратила им се речима да ћемо наше време наслонити на њихово, јер је јединствено духом и жељом да нам вечност, испуњена заједничким успомена у заједничкој школи, дуже траје.
Снежана Даниловић Милутиновић,
професор српског језика и књижевности
