Закон о основама образовања и васпитања је предвидео три пута недељно часове Физичког и Здравственог васпитања у основној и два пута недељно у Средњој школи, плус Изабрани Спорт или Здравље и Спорт као изборне предмете. Уколико ученик приватно не тренира ни један спорт, поставља се питање да ли је то довољно у очувању здравља и унапређењу истог?

Особе које су у школи задужене да воде рачуна о тим питањима, јесу наставници (професори физичког васпитања). Они се често називају доктори пре доктора, тј. она прва провера и дијагноза комплетног здравственог стања детета (ученика). Бар би тако требало да буде. Осим увођења деце у систематски рад, кориговања држања тела, константним проверама и саветима за напредовање истих, задатак и мисија наставника физичког би требало да буде и да личним примером усмеравају своје васпитанике. Било да је у питању понашање, стил живота или само вежбање.

Обзиром да се приватно бавим вежбањем кроз различите облике тренинга, решио сам да неким својим акцијама дам нашим ученицима идеју и пример кроз лично ангажовање.

Након истрчаних полумаратона у нашој земљи (Крушевац, Нови Сад, Београд…), прешао сам на Међународна тркачка такмичења. За сад, у региону… Прва таква манифестација је била крајем новембра у Хрватској „Мали Маратон Нин-Задар“ а након тога у фебруару „Полумаратон у Капошвару (тзв. „FUTOFARSANG“). То су дистанце од неких 21км и где би требало претрчати то растојање за што краће време. Сматрам да је то добра идеја и пример ученицима како би требали и након завршене школе да наставе да вежбају а управо ову дисциплину нпр. баш из  разлога што трају дужи  временски интервал а за то је потребно константно и систематично вежбање. На тај начин млад човек добија прилику да свој организам почасти сталним прочишћавањем ( боља циркулација, дотур кисеоника…), одржавањем идеалне тежине као и квалитетно проведеним временом (избегавање загушљивих просторија, недоумице и изазове доколице, сублимација алкохолизма, пушења и осталих порока).

Након ових међународних трка, добио сам и парче медијске пажње (објаве на порталима, интернет, гостовање на тв-у итд.), где сам осим промоције здравог живота промовисао и идеју једнакости и равноправности међу људима. То је такође део те исте приче, јер уколико пажљиво припремамо и реализујемо своје вежбање, систематично и поступно негујемо своје здравље, ми ћемо такође постићи и интелектуални ниво и капацитет који ће нам кроз пристојно и културно понашање према свом окружењу омогућити и убирање свих бенефита нашег труда и односа према животу. Тада комплетирамо ону причу која се изворно зове „Психофизичко здравље“ а уоквирена је кроз предмет „Физичко и здравствено васпитање“

Надам се да ученици примећују наше понашање док одлазимо на часове, преносимо им знање и усмеравамо их у даљи живот и верујем да тај посао добро радимо јер на улици срећем успешне и лепе људе, наше бивше ученике.

Проф. Петровић Саша

У оквиру обележавања школске славе Светог Саве, 26.01.2022. године организован је квиз знања за 4 екипе одељења првог разреда (две екипе одељења 1/1, једна екипа одељења 1/2 и једна екипа одељења 1/3). Организатори квиза су били професор историје Ненад  Секулић и професор географије Јовица Јевтић,  док су чланови стручног жирија чинили професорка психологије Сузана Аранђеловић и професор куварства Драган Денкић.

Тема о Светом Сави је увек актуелна, комплексна, па је самим тим мотивисаност и ангажовање такмичара била на веома високом нивоу. Квиз је имао не само такмичарски, већ и едукативни смисао – систематизовање знања о највећем српском светитељу и просветитељу.

Жива атмосфера и навијачки дух учинили су овај квиз још занимљивијим. Нијансе су одлучивале о победницима. Прва екипа 1/1 и екипа 1/3 су поделиле 1. место.

Сви учесници квиза, навијачи  и жири  били су на крају награђени слаткишима. Уживали смо!

Сузана Аранђеловић, проф.

Поводом обележавања Светосавске недеље, Ученички парламент Економско-трговинске школе је припремио витруелну екскурзију, која ће вам представити неке од наших најпознатијих средњовековних манастира: Пећку патријаршију, Студеницу, Жичу, Милешеву и Грачаницу.

Кроз ову виртуелну шетњу може вас пратити православна духовна музика, уз коју ћете, све оно што будете видели и прочитали, искреније и јаче доживети. Поред линка који ће вас одвести до ове музике, потрудили смо се да, уз опис и фотографије сваког манастира, понудимо и видео или песму, уз које ћете интензивније осетити духовну атмосферу, која живи у сваком од њих.

(Уколико екскурзију отварате на телефону, морате прво инсталирати апликацију Google Earth, која ће се појавити када кликнете на линк.)

Постављен линк ће вас одвести до екскурзије, коју ћете активирати кликом на дугме Present, а затим се кроз њу кретати помоћу стрелица. Поред локације манастира налази се одељак са текстом (информацијама о манастирима), фотографије, музика, и видео-снимци, који кроз разговор, музику или поезију говоре о томе да су наши манастири били и остали непресушна инспирација многим уметницима све ово време.

Уметност рађа уметност, једна другу иснпиришу, стварају и употпуњују, и тиме наш естетски доживљај чине комплетнијим. Зато је ова виртуелна тура неки вид споја архитектонске, музичке, ликовне, књижевне и сценске уметности. Нека вам, у духу Светосавске недеље, буде духовна шетња кроз нашу прошлост, али и подсетник да, у развоју, доживљају и неговању уметности, чиме год она била инспирисана, сви ми, као потомци људи који су стварали велика дела, имамо обавезу да учествујемо.

Уживајте!

Координатор Тима за сарадњу са Ученичким парламентом,

Снежана Даниловић Милутиновић

„Доброта много зна и може, а говори само осмехом“, закључио је наш нобеловац Иво Андрић. Након шездесет година од доделе ове престижне награде једном од наших најпознатијих књижевника, вођени његовом мишљу и идејама, пожелели смо да децембар, месец светковања и даривања, украсимо најлепшим украсима –  искреним, дечјим осмесима.

Тим поводом су, на иницијативу Иве Николић, председнице Ученичког парламента, ученици Економско-трговинске школе сакупљали пакетиће за малишане – кориснике Црвеног крста. Одзив ученика је био изузетан, па је прикупљено чак 137 пакетића! Највише њих донело је одељење 4-1, затим 4-3, док високо треће место деле одељења 1-3, 3-2 и 3-4. По броју донетих пакетића не заостају ни остала одељења која су учествовала у овој акцији: 1-1, 1-2, 2-1, 4-2, 3-3, 2-3, 3-5, 2-4, 1-4 и 1-5.

Иако је акција спроведена у такмичарском духу, сва одељења су учествовала у складу са својим могућностима, па можемо рећи да су сви заслужили дипломе и захвалнице за хуманост, које су им, на свечаној седници Ученичког парламента, уручене, и да су сви они победници!

Свесни да су учинили добро дело и обрадовали велики број малишана, ученици су пожелели да оваквих акција буде још више. Подршка одељењских старешина, који радо сарађују са Ученичким парламентом, ни овог пута није изостала, па смо им ми, њихови наставници, обећали да ћемо све њихове добре, креативне и племените идеје спровести у дела на која ћемо бити поносни, јер, „тиме што доброту ширимо око себе, истовремено је учвршћујемо и у нама самима“. (А Гарборг)

Пакетиће су у среду, 29.12.2021. године, уручили ђацима са посебним потребама у Основној школи „Стеван Јаковљевић“ представници Парламента одељења 4-1 и 4-3, Вељко Јовановић, Јован Николић, Милица Гајић и Милица Атанацковић, заједно са професорком Мирославом Иванковић и представницима Црвеног крста.

Хуманитарна акција „Слаткиш за осмех“ није обрадовала само малишане који ће уживати у поклонима. Испунила је радошћу срца свих нас који смо у њој учествовали, а ми ћемо је позитивном енергијом преносити даље, јер, „само онај ко је срећан, може ширити срећу око себе“. (П. Коељо)

Тим за сарадњу са Ученичким парламентом,

Снежана Даниловић Милутиновић

Мирослава Иванковић

Како би напредовала и у свом раду била успешнија, Економско-трговинска школа ослушкује потребе ученика, родитеља, запослених и других интересних група. Тим поводом је, на иницијативу Ученичког парламента и уз подршку професорки Мирославе Иванковић и Снежане Даниловић Милутиновић, Ива Николић, председник Парламента, урадила интервју са ученицима различитих профила.

Питали смо их због чега су уписали Економско-трговинску школу, да ли су задовољни знањем које стичу, условима рада, али и дружењем у њој. Нека питања су се односила на начин рада за време комбиноване и онлајн наставе, док је питање о ваннаставним активностима донело неке од најдужих одговора.

На основу анализираних одговора, можемо закључити да су ученици задовољни смеровима које су уписали и надају се да ће им знање које у школи стекну омогућити да своје будуће послове обављају професионално.

Иако се већина изјаснила да им више прија непосредни рад у школи од комбиноване и онлајн наставе, рекли су да су се и на ове, нове видове наставе брзо прилагодили, јер су имали велику помоћ и подршку предметних наставника, који су се, као истичу, у овој тешкој епидемиолошкој ситуацији, одлично снашли.

Година за нама оставила је траг на дружење, па су ученици посебно задовољни када могу да, заједно, у истој учионици, уче и друже се. Свесни су да се, управо сада, у средњошколским клупама, стварају доживотна пријатељства.

Иако се ваннаставне активности планирају и реализују у складу са тренутном епидемиолошком ситуацијом, задовољни су оним које су се до сада спороводиле, и надају се да ће ситуација дозволити да се оне, као раније, организују без ограничења броја учесника.

У наставку преносимо неке од најзанимљивијих одговора.

Дружење у школи је битно, јер тада стичемо пријатељства која могу да буду за читав живот. Упознајемо људе који су слични нама и са којима развијамо различита и слична интересовања. Остварујемо већи контакт са људима и учимо да будемо комуникативни, односно да се опустимо у друштву, што нашим генерацијама можда и представља проблем. За мене лично, дружење у школи је неизоставни део школовања, и то је један од главних разлога да у њу одем. Када сам са друштвом, осећам се срећно и задовољно. (Теодора Јевтић 4-3, туристичко-хотелијерски техничар)

Нисам много знала о Економско-трговинској школи, све док нисам ушла у дубљу причу са својим течом, који је завршио исти смер. Чула сам пуно лепих речи, па сам се одлучила за ову школу, овај смер. И могу да кажем да се за сваку лепу реч коју је рекао, испоставило да је тачна. (Анђела Цакић 1-2, комерцијалиста)

На пракси учимо много тога што ће нам омогућити да у свом послу будемо професионалци. (Марина Крстић 2-5, конобар)

Одлично сам се снашао са комбинованом и наставом на даљину. Професори су лепо сарађивали са нама и максимално се трудили да помогну како би нам олакшали наставу. (Вељко Јованић 2-5, кувар)

Уписала сам баш ову школу, јер сам чула лепе ствари о њој. Мој старији брат и сестра су је завршили. (Катарина Милојевић 2-4, посластичар)

Ова школа ми испуњава очекивања. Драго ми је што сам прву жељену школу уписала и уклопила се у свему. (Кристина Петровић 3-2, службеник у банкарству и осигурању)

Одабиром ове школе стекла сам нове пријатеље, који имају слична интересовања као и ја. (Тара Стојиљковић 1-1, економски техничар)

На пракси ми је јако занимљиво. У продавници радимо заједно са радницима који нас уче како да будемо добри трговци. (Невена Марковић 2-4, трговац)

Профил финансијски администратор нуди широко знање из општеобразовних и стручних предмета, а пре свега оних који се тичу рачуноводства. Током школовања акценат се ставља на чисту економију и анализу финансијског пословања и финансијских токова. Спада у теже профиле; у вишим разредима ученици одлазе на праксу. Смер је задовољио моја очекивања. (Катарина Грујић 4-1, финансијски администратор)

Снежана Даниловић Милутиновић

Мирослава Иванковић

„Наслони моје време на своје, тако ће вечност дуже трајати“, Мика Антић

За Економско-трговинску школу, месец новембар има посебну важност. Тада она слави свој највећи празник, свој Дан.

Тим за обележавање овог посебног датума, чији су овогодишњи чланови били: Мирослава Иванковић, Снежана Даниловић Милутиновић, Мирјана Мијатовић, Горан Динић и Славољуб Симић, осмислили су пар активности, међу којима се, по својој оригиналности, али и важности, посебно издвојила једна – разговор са пензионисаним директорима и професорима наше школе.

У души нашег народа је да памти корене и негује традицију. Све оно што је било пре нас, важно је, јер нас је формирало и усмерило ка заједничкој будућности. Сваки професор који је био део нашег колектива, дао је школи и генерацијама ученика непроцењиво искуство. Иако их се, готово свакодневно, у разним ситуацијама сетимо, споменемо, зажелимо, Дан школе је тренутак да застанемо и отворимо књигу сећања на њене почетне стране. И прочитамо је, поново, испочетка.

Да прочитамо заједно оно што је већ записано, евоцирамо успомене, али и да чујемо оно што до сада нисмо чули, помогли су нам: Вера Пајић, бивша директорка Економске школе и професор економске групе предмета, Симка Ђурић Јеличић, професорка економке гупе предмета, Јелица Ивановић, професорка филозофије, Драган Митровић, бивши директор Економске школе и професор српског језика и књижевности, Мирослав Ивановић, професор физике и хемије и Предраг Петровић, професор историје.

Видно расположени, поделили су са нама досадашња искуства из пензионерских дана, али и она из свог радног века који их, све заједно, везује за нашу школу. Бивши директори, Вера Пајић и Драган Митровић, говорили су о томе како се школа, у тешким условима, развијала и успела да постане једна од водећих школа у земљи, док су се предметни професори осврнули на оно што им највише недостаје из периода када су радили.

„Да будем искрена, највише ми недостаје ова граја кад почне одмор. Испада да је то споредна ствар, али за мене, као педагога, то није споредна ствар. Она је одраз младости, и одраз живота“, рекла је Јелица Ивановић.

Симка Ђурић Јеличић се осврнула на стазе којима је „ова средовечна дама“ корачала, истакавши да је имала „светле и тамне тренутке, успоне и падове, али је за својих 66 година успевала да се подигне из пепела и поносито иде напред“ и тиме потврдила речи Драгана Митровића да је „школа један организам – има добре и лоше периоде, успоне и падове, како то у животу обично и бива.“

Мирослав Ивановић је своју љубав према школи „у којој је провео читав радни век“ исказао речима да је „Економска школа други дом, а колектив друга породица“, истакавши, као њену посебну вредност, дух јединства који се, кроз генерације, негује.

Осврнувши се на занимљиву анегдоту, по којој га ученици најрадије памте, Предраг Петровић је пожелео школи „напредак, процват, више ђака“. Лепе жеље упућене школи и њеном колективу изнели су сви саговорници, што се види и у речима Вере Пајић, која је искрено пожелела да Економска школа „буде увек прва у свему“.

Не треба бити кратког памћења. Оно што је било, не сме се заборавити, јер су сви људи који су кроз школу прошли, свако на свој начин, допринели да се она одржи, развије и буде оно што је данас. У учионицама, ходницима, зборници, а пре свега у сећањима ученика, они су стубови нечег непролазног, вредног и значајног, чији се дух осећа чак и сада, када они своје дане испуњавају неким другим активностима. Сви ми, колеге које још увек „носе дневник“ и ученици којима су они предавали, велики део свог искуства и знања дугујемо управо њима, јер су они наши учитељи. Умели су да носе своје звање онако како се оно једино и треба носити, што су и потврдили, директно или индиректно, пред камером или у неформалном разговору када се она искључила, речима: „Да се поново родим, опет бих  био/била просветни радник!“

Зато, поводом Дана школе, ове странице посвећујемо њима. Надамо се неким новим разговорима са већ поменутим, али и другим пензионисаним радницима, чији су трагови, како то обично бива, неизбрисиви.

На крају бих парафразирала стихове Мике Антића и обратила им се речима да ћемо наше време наслонити на њихово, јер је јединствено духом и жељом да нам вечност, испуњена заједничким успомена у заједничкој школи, дуже траје.

Снежана Даниловић Милутиновић,

професор српског језика и књижевности

У нашој школи су у среду, 17.11. 20021., ученици образовног профила туристичко-хотелијерски техничар I, III и IV разреда учествовали у радионицама које су припремиле Мина и Тамара, гошће из јеврејске организације „Хавер“ из Београда. Прва радионица је приближила ученицима појам Холокауста и антијеврејских закона, а друга је била о предрасудама и дискриминацији. 

Холокауст је назив за прогон и геноцид над Јеврејима током Другог светског рата. Пре холокауста је на територији данашње Србије живело 33579 Јевреја од којих је убијено 27024. У Београду су затварани у логоре  Сајмиште и Бањица, а из њих су одлазили у смрт у гасним камионима, такозваним „душегупкама“. Тадашњи немачки командант Београда је, први у Европи, послао депешу у Берлин са реченицом „Serbien ist judenfrei“ што је значило да у Србији више нема Јевреја. Дужни смо да учећи о овоме не заборавимо жртве и да едукацијом о стереотипима, предрасудама, дискриминацији и антисемитизму не дозволимо да се икада више оваква историја понови!

Иако су радионице имале тешке и захтевне теме, ученици су уживали у раду и много научили. Радујемо се поновном доласку организације „Хавер„

Маја Јочић – Наставница немачког језика

11. новембра 1918. године, након чеворогодишњег страдања, потписано је примирје у Првом светском рату.

До тада највећи рат у историји завршен је „пружањем руке“ и болним сећањем на многобројне жртве овог крвавог чина.

Обележен је почетак мира…

Дан примирја се обележава као државни празник и у нашој земљи. Све ужурбаније, наводи нас да застанемо и сетимо се оних који су своје животе дали за боље сутра својих потомака. Оних, који су у рату страдали да би сачували мир, али и записали вечне странице о животу, које свако од нас треба прочитати. Зато је овај празник много више од сећања на жртве. Ово је празник мира, обнове, новог почетка. Феникс у пуном сјају.

И зато смо заједно, на иницијативу Ученичког парламента школе, обележили унапред овај датум изложбом ученичких радова, коју смо симболично назвали Дан примирја – почетак мира. Наталијина рамонда, руке помирења, голубица са маслиновом гранчицом у кљуну и други препознатљиви мотиви о рату и миру, маштовито укомпоновани у ликовним и литерарним радовима ученика, позивали су посетиоце да застану и одају почаст онима у чије име говоримо и чије животе, рано прекинуте, живимо.

Програм је отпочео родољубивом песмом „Ово је Србија“, коју су извели ученици Елена Делчев и Петар Вукадиновић, чланови школског оркестра, за чији рад је задужен професор Јовица Јевтић. Након уводне речи професорке Мирославе Иванковић, посетиоци су могли да уживају у филму о миру, који су припремили ученици Вељко Јованић и Константин Стефановић у сарадњи са професоркама Снежаном Даниловић и Мирославом Иванковић. Професор историје Ненад Секулић присутнима је прочитао реферат о рату, страдању, лепоти и цени мира, док је пригодни програм затворен, а изложба свечано отворена песмом „Тамо далеко“ коју је, заједно са члановима оркестра, са срцем пуним родољубља, али и љубави ка читавом човечанству, певао присутни аудиторијум.

На крају смо се још једном присетили да смо рођени да живимо заједно. Поштујемо се и волимо. Славимо живот и не заборавимо цену и вредност живота.

У знак сећања на жртве, обећавали смо да ће и наше генерације пригрлити мир и пружати љубав тамо где је мржња учаурена.

Молимо се за мир и живот без ратова!

“Цветови као од вина

Певају песме давнина.

Одјекује као некада

Крај Дрине са цветних ливада…“ (Ово је Србија)

Координатор Тима за сарадњу са Ученичким парламентом,

Снежана Даниловић Милутиновић

„Дан примирја – почетак мира“, текст професора Нанада Секулића

            Време доноси и добро и зло, нажалост, свако зло које се десило у историји много се дуже памти и упечатљивије је него добро које се десило.

            Оружани сукоб – рат је свако највеће зло које се небројено пута десило људском роду. Човек, као „homo sapiens“, како сам за себе тврди, ни до ових дана ХХI века није успео да до својих интереса дође у складу са разумом, већ је посезао за ратном опцијом, а ратови су, како се ближимо нашим данима, нажалост, били све крвавији и катастрофалнији.
            Велики рат (1914 – 1918) који се десио највећем делу човечанства до тада, није била довољна опомена људском роду, па, пошто се у ХХ веку десио још већи рат (1939 – 1945), „Велики рат“је преименован у „Први светски рат“ и на другом је месту по учињеном и доживљеном злу.  Било би јако пожељно да Велики рат заувек остане на другом месту у историји зла и ратовања.
            У сваком досадашњем рату, малом и великом, било је победника и поражених. Много је случајева у прошлости да су порази претварани у победе, и то карактерише многe народе. Оно што је неоспориво, после већине ратова склопљен је мир. Од оног тренутка када се склопи мир између победника и поражених, тече време јубилеја за победнике, али исто тако нежељеног подсећања за поражене. Хвалисање победника и незадовољство поражених сила, нажалост, доносе нове сукобе, раздоре, исправљање историјских неправди за поражене, наравно, кроз ратну опцију, јер за великим столом ретко се шта у историји решило.

            Испоставило се, после четири године ратовања, да је  „Велики рат“ до тада био највећи оружани сукоб у дотадашњој историји. Седамдесет милиона људи борило се под оружјем. Сукобила су се два војно-политичка савеза: Антанта и Централне силе.
Антанта (Русија, Енглеска, Француска) желела је да сачува своје водеће позиције у тадашњем свету, а Немачка, Аустроугарска и Италија (Централне силе) желеле су нову поделу света милом или силом. То би био и основни узрок (сукоб интереса између тадашњих европских сила) зашто је и дошло до Великог рата.
            Да би рат почео, увек се нађе неки повод. Повод за Велики рат, нажалост, доводи се у тесну везу са Србијом и српским народом, а могао је да буде сваки други догађај, јер су услови за рат већ били сазрели по мишљењу челника оба војно-политичка савеза.

            Атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. искоришћен је као повод за почетак рата. За убиство аустроугарског престолонаследника окривљена је Краљевина Србија, па је Аустроугарска, тачно после месец дана, 28. јула 1914,  (после ултиматума упућеног Србији), објавила рат Србији. Тако је почео рат за који се веровало да ће се завршити већ крајем 1914. или почетком 1915.
Међутим, овај рат се претворио у тежак рововски рат, показало се, са огромним последицама, пре свега људским губицима, који се мере по 10-15 милиона погинулих и на десетине милиона рањених.

            Србија је своје људске и материјалне потенцијале ставила на страну Атанте, јер  јој је рат наметнут од стране Централних сила.
Српски народ и његова војска бранили су своју државу и сјајне победе су извођене 1914. год. на Балканском ратишту (Церска и Колубарска битка).  Крајем 1915. и почетком 1916. почела је голгота српског народа и војске, који је делом кренуо преко Црне Горе и Албаније за Грчку, а ништа мању голготу није доживео већи део становништва који је остао на својм огњиштима под окупацијом (Немаца, Угара,Бугара,…).

            После уласка САД у рат 1917. године, већ је било јасно да ће превага у рату бити на страни Атантате, без обзира што су Централне силе, вештом политиком изазивања револуције у Русијим и склапањем Брест-литовског мира са Русијом, затвориле Источни фронт.

            Србија, и ондашња и садашња, има разлога да се са поносом сећа свог учешћа у Великом рату, ако се може рећи да је била на правој страни, и зато је награђена да буде „пијемонт“ окупљања јужнословенских народа. Убрзо после званичног завршетка Великог рата створена је Краљевина СХС (1. децембра 1918. године) у коју је Краљевина Србија уложила своју државност и ореол победника у Великом рату.

            Сваки четврти Србин изгубио је живот у Великом рату; с обзиром на бројно стање српског народа, губици српског народа били су већи од губитка осталих народа, учесника у Великом рату (око 2 милиона војника и цивила).

            Велики рат се завршио. Немачка је потписала капитулацију 10. новембра 1918. године признавши војни пораз у Компијенској шуми, недалеко од Париза.

            После рата границе су промењене у Европи и свету. Четири царства су нестала са географске карте и отишла у историју (Немачко, Аустроугарско, Турско и Руско царство).

            Нека овај јубилеј – подсећање на ратне страхоте Великог рата помири жртве обеју зараћених страна, јер су животе изгубили борећи се за остварење идеологија усијаних глава, а ваљда их је било и до данашњег дана.

            Ако помирења не буде међу жртвама Великог и свих других ратова, неће бити мира ни у нама живима и обрнуто.

            И зато слава свим погинулим у Великом рату.                                                                                    

Професор историје

Ненад Секулић