У част Мирослава Стефановића

27. 5. 2024. одржано је такмичење у куварству у знак сећања на колегу Мирослава Стефановића. Данас смо овде како би смо освежили сећање на нашег прерано изгубљеног колегу .

Човек не треба да оде без речи. Ово је њему у част.

 Такмичили су се ученици другог и трећег разреда, а њихове специјалитете оцењивали су присутни наставници.

Кажу да је време човеков највећи непријатељ, јер немилосрдно тече, носи нас без питања и раздваја од оних које волимо. А да ли је заиста тако?

Време, заправо, познаје само садашњи тренутак. А њега чини, не само оно што је сада присутно већ и све оно што је некада било, и што утиче на то да садашњост буде онаква каква јесте.

Време је, заправо, племенито. Оно не заборавља. Оно памти и повезује људе и просторе невидљивим нитима и говори да смо сви повезани истом силом.

Данас, на овом такмичењу, сећамо се човека који је годинама радио у овој школи која је, захваљујући њему, изнедрила велики број изузетних кувара, великих професионалаца.

Професор Мирослав Стефановић није био обичан професор. Сви његови ученици, као и колеге са којима је сарађивао, говоре да је био велики професионалац и да је своје ученике учио не само техникама које ће им помоћи да припреме укусне оброке већ и да кулинарство јесте уметност за коју су, као и за остале уметности, неопходни креативност, маштовитост, љубав и дисциплина.

О томе сведоче бројне награде које је са ученицима освајао на takmičewima. Из године у годину ређали су се пехари за прво, друго, треће место на Републичким такмичењима, на Роштиљијадама или у припреми ајвара.

Ученици га памте по свему што их је из струке научио, али и по спремности да их саслуша, посвети се њиховим проблемима и да им оне мале савете који у животу много значе. Памте га по спремности да се нашали и смеху којим се неретко орио кабинет куварства, а понекад и по високом гласу када претерају са несташлуцима. Учио их је да рад на себи никада није завршен, да човек треба стално да напредује и усавршава се. Посведочио је то и лично завршивши Академију стручних студија у Лесковцу.

Његов одлазак се још увек осећа, јер знамо да је могао још много тога да нам пружи. Ипак, дао је довољно да га памтимо као неког ко је и наше садашње професоре, а не само бивше ђаке, учио посвећености, професионализму и љубави према послу којим се баве. Тим, великим и значајним вредностима, утабао је безвремене стазе којима се и ми данас крећемо, јер из наше школе сваке године изађе велики број младих, а већ врхунских кувара.

Овим такмичењем, организованим у његову част, желимо да покажемо поштовање према човеку који своје знање и љубав према кулинарству несебично делио.

Као што је чувени Цицерон рекао:

Живот који нам је природа дала кратак је, али је вечно сећање на добро употребљен живот.

Време памти, а памтимо и ми. А у данима налик овом и гласно изговоримо да смо поносни што је професор Мирослав Стефановић био и остао део Економско-трговинске школе.

Оставите одговор

Your email address will not be published.