Забрега – Мала Света Гора

Ове године, јула месеца, колектив ЕТШ-а је за професорску екскурзију, на предлог Тима за заштиту животне средине изабрао домаћи аутохтони бисер, прелеп кањон реке Црнице и село Забрегу. По пристизању каравана од десетак аутомобила у село и паркирања на спортском терену, пешице кренусмо до домаћинства колегинице нам Драгане.

А тамо… као што доликује, у духу српског домаћина… дочек…  Девојка у народној ношњи, погача, со, ракија, мед… испред етно-музеја којим Драгана старе ствари и обичаје сачува од заборава!

Добродошлица

Кућа, препуна старина од преко 100 година, са неколико соба…

Радна соба (где су се жене окупљале, влачале вуну ткале на разбоју)
Младеначка соба (брачни кревет, љуљка, сингерица)
Предсобље и огледало
Оџаклија (где нас је домаћица почастила старим српским ђаконијама)

Након тога, Драгана нам у дну свог дворишта, након бројних степеника показа своје благо… вир Модрик… место, где Црница пева најлепшу песму, место где се спајају и сунце и вода, где трептај постаје вечност!

Вир Модрик (уживање на дну Драганиног дворишта)

Забележисмо ове чаробне тренутке својим објективима, пописмо кафицу и кренусмо даље.

Следећа дестинација бејаше нам манастир Намасија. Mало узбрдо и низбрдо кроз уску и стрму обалу реке, уз пратњу водича Владе Вучковића, члана Друштва за неговање традиције Петрус ‒ Забрега, стигосмо до остатака манастира, кога река својом окуком, чврсто  грли са обе стране.

Испред манастира Намасија

У давној прошлости монаси су, бежећи од Турака, одабрали овај део Петрушке области због природе у котлини Црнице, тишине, плодне земље и брда која су штитила овај мали рај и ту су саградили православне храмове.

Околина села се назива Мала Света гора јер је некада на овом месту постојао манастирски комплекс (Намасија, Света недеља, Свети Ђорђе, Свети Јован Главосек, Блага Марија Петрушка… и остаци града тврђаве (Петрус), по којој се цео крај зове Петрушка област).

Тонографска карта са уцртаним манастирима

Некада је манастир Намасија био доста велики, што се види из остатака, али сада је остала само црквица са иконама у подножју и дижон кула која је била и огњиште за спремање хране, као и остаци зидина укруг.

Потом обиђосмо газда Љубишу и његове рибњаке препуне пастрмки и воденицу, испод чијег је камена брашно познато у читавој параћинској општини.

Рибњак
Воденица

На путу до паркинга у центру села, обиђосмо и породицу Радовановић, где нас домаћини послужише хладном водом са бунара, али и бројним дестилатима од домаћег и дивљег воћа, које справљају већ традиционално дужи низ година.

Низводно од Сисојевца, река Црница улази у тешко проходан кањон, док код села Забрега прави велику кривину и излази из кањона. Забрега је добила име као скровито село, иза брда, иза брега кога многи непријатељи нису могли да пронађу. У прилог томе говоре и настарији мештани да током четири године ратовања у Другом светском рату Немци никад нису ушли у Забрегу јер нису знали да постоји!

Након тога, аутима се упутисмо до цркве Св. Јована Главосека, која се налази тик до реке и сређеног излетишта. Манастир датира из 10. века, рашког је стила и остале су само зидине до нека 2 m висине,  мада су ископине и рестаурација у току.

Манастир Св. Јована Главосека

На десној обали реке, у камену и дрвету прелеп летњиковац, празник за очи и за душу, како за путника намерника, тако и нас органозоване групе, постаде нам место дружења и окрепљења, где се испредаше многе приче о Забреги, школи… и ван ње.

У организацији излета велику помоћ пружиле су колеге Забрежани: Драгана Милосављевић и  Бојан Јовановић и наш домар, чика Драган Стаменковић.

Догодине, у неком питомом и традицијом и културним знаменитостима богатом кутку наше општине… Живели!

Проф. географије, Јовица Јевтић

Оставите одговор

Your email address will not be published.